اللغة
وَلَقَدۡ أَوۡحَيۡنَآ إِلَىٰ مُوسَىٰٓ أَنۡ أَسۡرِ بِعِبَادِي فَٱضۡرِبۡ لَهُمۡ طَرِيقٗا فِي ٱلۡبَحۡرِ يَبَسٗا لَّا تَخَٰفُ دَرَكٗا وَلَا تَخۡشَىٰ 77
Свевишњи Бог објавио је посланику Мојсију: “Ноћу изведи синове Израиљеве, слуге Моје, из Египта и упути се с њима кроз море, сувим путем, не страхујући да ће те фараон стићи нити да ћеш се утопити.”
فَأَتۡبَعَهُمۡ فِرۡعَوۡنُ بِجُنُودِهِۦ فَغَشِيَهُم مِّنَ ٱلۡيَمِّ مَا غَشِيَهُمۡ 78
Мојсије, мир нек је над њим, извео је синове Израиљеве ноћу, онако како му је Бог Узвишени заповедио, водећи свој народ кроз море, док их је фараон са својим војскама следио. Затим су се Мојсије и они који су били са њим спасили, а фараон и војска његова су се утопили јер су их огромни таласи мора прекрили.
وَأَضَلَّ فِرۡعَوۡنُ قَوۡمَهُۥ وَمَا هَدَىٰ 79
Фараон је свој народ у заблуду и пропаст одвео улепшавајући им странпутицу, и није му указао на Праву стазу, на пут спаса.
يَٰبَنِيٓ إِسۡرَٰٓءِيلَ قَدۡ أَنجَيۡنَٰكُم مِّنۡ عَدُوِّكُمۡ وَوَٰعَدۡنَٰكُمۡ جَانِبَ ٱلطُّورِ ٱلۡأَيۡمَنَ وَنَزَّلۡنَا عَلَيۡكُمُ ٱلۡمَنَّ وَٱلسَّلۡوَىٰ 80
Бог Узвишени наредио је синовима Израиљевим да се сете Божјих благодати кад их је избавио од фараона и његових војски, и обећано време у којем ће доћи на десну страну Синајске горе да Мојсију, мир нек је над њим, објави Тору, и дао им је пиће као мед укусно и пријатно препеличје месо, једину храну коју су имали док су у пустињи уморни и исцрпљени лутали.
كُلُواْ مِن طَيِّبَٰتِ مَا رَزَقۡنَٰكُمۡ وَلَا تَطۡغَوۡاْ فِيهِ فَيَحِلَّ عَلَيۡكُمۡ غَضَبِيۖ وَمَن يَحۡلِلۡ عَلَيۡهِ غَضَبِي فَقَدۡ هَوَىٰ 81
Свемогући Бог заповедио је синовима Израиљевим да једу дозвољена укусна јела којима их Он опскрбљује, али да не крше Божје заповести чинећи грехе. Онога ко крши Божје заповести и чини грехе, стићи ће Божја срџба, и настрадаће на оба света.
وَإِنِّي لَغَفَّارٞ لِّمَن تَابَ وَءَامَنَ وَعَمِلَ صَٰلِحٗا ثُمَّ ٱهۡتَدَىٰ 82
Бог заиста много опрашта онима који се искрено покају, верују у оно што Бог Узвишени објављује, чине добра дела а затим устрају на Правом путу.
۞وَمَآ أَعۡجَلَكَ عَن قَوۡمِكَ يَٰمُوسَىٰ 83
Свезнајући Бог упитао је посланика Мојсија, мир нек је над њим: “Зашто си пожурио на десну страну Синајске горе, о Мојсије, оставивши своје сународнике иза себе?”
قَالَ هُمۡ أُوْلَآءِ عَلَىٰٓ أَثَرِي وَعَجِلۡتُ إِلَيۡكَ رَبِّ لِتَرۡضَىٰ 84
Мојсије је одговорио: “Мој Господару, ево иде за мном народ мој, сустићи ће ме, а пожурио сам Теби да будеш са мном задовољан.”
قَالَ فَإِنَّا قَدۡ فَتَنَّا قَوۡمَكَ مِنۢ بَعۡدِكَ وَأَضَلَّهُمُ ٱلسَّامِرِيُّ 85
И тад је Бог Узвишен известио Мојсија, мир нек је над њим, да је његове сународнике довео у искушење па су почели да обожавају теле након што их је он напустио, и да је његов народ у заблуду одвео Самириj.
فَرَجَعَ مُوسَىٰٓ إِلَىٰ قَوۡمِهِۦ غَضۡبَٰنَ أَسِفٗاۚ قَالَ يَٰقَوۡمِ أَلَمۡ يَعِدۡكُمۡ رَبُّكُمۡ وَعۡدًا حَسَنًاۚ أَفَطَالَ عَلَيۡكُمُ ٱلۡعَهۡدُ أَمۡ أَرَدتُّمۡ أَن يَحِلَّ عَلَيۡكُمۡ غَضَبٞ مِّن رَّبِّكُمۡ فَأَخۡلَفۡتُم مَّوۡعِدِي 86
И Мојсије, мир нек је над њим, вратио се свом народу кад су почели да обожавају теле, срдит и тужан због тога, па их је жестоко укорио: “Народе мој, зар вам Бог Узвишени није дао лепо обећање да ће да вам објави Тору? Па зар се ваше чекање одужило и нисте могли да се стрпите или сматрате да је оно теле божанство слично Богу? Или сте, пак, желели да вас стигне Божја срџба и казна, па сте прекршили обећање које сте ми дали и занемарили истину коју сам вам донео!?”
قَالُواْ مَآ أَخۡلَفۡنَا مَوۡعِدَكَ بِمَلۡكِنَا وَلَٰكِنَّا حُمِّلۡنَآ أَوۡزَارٗا مِّن زِينَةِ ٱلۡقَوۡمِ فَقَذَفۡنَٰهَا فَكَذَٰلِكَ أَلۡقَى ٱلسَّامِرِيُّ 87
Синови Израиљеви одговорише свом посланику: “О Мојсије, нисмо те изневерили кршећи дато обећање од своје воље, већ смо носили накит фараоновог народа са собом и побацали смо га у неку рупу и истопили га.” А Самириј је узео шаку земље испод анђела Гаврила и бацио га на оно злато и на ватру.
По Божјој правди је да злочинци буду кажњени, а да се верници тој казни обрадују и да осете олакшање за своју преживљену муку.
Злочинац себе и своје поданике на крају одведе у пропаст, а претходно их је одвратио од Правог пута, пута истине и спаса.
Човек треба да чува Божје благодати и да на њима буде захвалан Богу. Тако ће Бог исте те благодати још више да увећа и благослови. Док негирање Божјих благодати неминовно доводи до Божје срџбе и казне.
Бог је увек самилостан према оном ко се покаје од многобоштва, неверства и греха, па постане верник и чини добра дела, а затим остане доследан томе и веран Исламу до смрти.
Журба, у начелу, није похвалана. Похвална је само журба у чињењу добрих дела.