اللغة
أَلَمۡ تَرَ إِلَى ٱلَّذِينَ يَزۡعُمُونَ أَنَّهُمۡ ءَامَنُواْ بِمَآ أُنزِلَ إِلَيۡكَ وَمَآ أُنزِلَ مِن قَبۡلِكَ يُرِيدُونَ أَن يَتَحَاكَمُوٓاْ إِلَى ٱلطَّٰغُوتِ وَقَدۡ أُمِرُوٓاْ أَن يَكۡفُرُواْ بِهِۦۖ وَيُرِيدُ ٱلشَّيۡطَٰنُ أَن يُضِلَّهُمۡ ضَلَٰلَۢا بَعِيدٗا 60
О Посланиче, зар ниси видео контрадикторност лицемера међу Јеврејима који лажно тврде да верују у оно што је теби објављено и што је објављено претходним веровесницима, а желе да се у својим споровима парниче закону мимо Аллаховог закона, којег су људи измислили, иако им је наређено да не верују у те законе. Ђаво жели да их удаљи од истине и да никад не крену правим путем.
وَإِذَا قِيلَ لَهُمۡ تَعَالَوۡاْ إِلَىٰ مَآ أَنزَلَ ٱللَّهُ وَإِلَى ٱلرَّسُولِ رَأَيۡتَ ٱلۡمُنَٰفِقِينَ يَصُدُّونَ عَنكَ صُدُودٗا 61
Када се овим лицемерима каже: "Приступите пресуди коју је Аллах објавио у Својој књизи, и приступите Посланику да пресуди међу вама у вашим споровима." Видиш их како се од тебе потпуно окрећу и траже пресуду од другог.
فَكَيۡفَ إِذَآ أَصَٰبَتۡهُم مُّصِيبَةُۢ بِمَا قَدَّمَتۡ أَيۡدِيهِمۡ ثُمَّ جَآءُوكَ يَحۡلِفُونَ بِٱللَّهِ إِنۡ أَرَدۡنَآ إِلَّآ إِحۡسَٰنٗا وَتَوۡفِيقًا 62
Какво ће бити стање лицемера када их задесе недаће због греха које су чинили, а затим ти дођу извињавајући се и кунући се Аллахом: "Ми се нисмо парничили пред неким другим осим желећи да учинимо добро и да помиримо оне који се споре." А у ствари лажу, јер, заиста је, доброчинство у суђењу Божјим законом међу људима.
أُوْلَٰٓئِكَ ٱلَّذِينَ يَعۡلَمُ ٱللَّهُ مَا فِي قُلُوبِهِمۡ فَأَعۡرِضۡ عَنۡهُمۡ وَعِظۡهُمۡ وَقُل لَّهُمۡ فِيٓ أَنفُسِهِمۡ قَوۡلَۢا بَلِيغٗا 63
То су они којима Аллах зна њихово лицемерство и ружне намере које крију у срцима, па их остави и окрени се од њих. Твоје је да им појасниш Аллахов пропис, подстичући их да га прихвате и застрашујући их ако га не прихвате, и да им кажеш оно што ће оставити дубок траг на њихове душе.
وَمَآ أَرۡسَلۡنَا مِن رَّسُولٍ إِلَّا لِيُطَاعَ بِإِذۡنِ ٱللَّهِۚ وَلَوۡ أَنَّهُمۡ إِذ ظَّلَمُوٓاْ أَنفُسَهُمۡ جَآءُوكَ فَٱسۡتَغۡفَرُواْ ٱللَّهَ وَٱسۡتَغۡفَرَ لَهُمُ ٱلرَّسُولُ لَوَجَدُواْ ٱللَّهَ تَوَّابٗا رَّحِيمٗا 64
Ми нисмо ниједног посланика послали пре тебе осим да би му се људи покоравали у ономе што наређује, Божјом вољом и одређењем. Да су, када су сами себи неправду учинили чињењем греха, дошли теби, о Посланиче, у твом животу и признали своје грехе, кајући се и тражећи опрост од Бога, па да и ти затражиш од Бога да им опрости, сигурно би им Бог опростио и био милостив према њима.
فَلَا وَرَبِّكَ لَا يُؤۡمِنُونَ حَتَّىٰ يُحَكِّمُوكَ فِيمَا شَجَرَ بَيۡنَهُمۡ ثُمَّ لَا يَجِدُواْ فِيٓ أَنفُسِهِمۡ حَرَجٗا مِّمَّا قَضَيۡتَ وَيُسَلِّمُواْ تَسۡلِيمٗا 65
Није онако како мисле ови лицемери. Аллах се заклео Својим Узвишеним Бићем да они неће истински веровати све док не буду лично Посланика узели за пресудитеља док је жив, и његов шеријат (исламски верозакон) када више он не буде жив у свим њиховим споровима, а затим буду задовољни његовом пресудом, не осећајући никакву тескобу нити сумњу у прсима, и док се потпуно не покоре, вањштином и нутрином.
Тражење пресуде у неком закону мимо Божјег закона и задовољство тиме је супротно веровању у Узвишеног Бога, и потпуно веровање се неће остварити осим тражењем пресуде Божјим законом уз задовољство срцем и преданошћу вањштином и нутрином ономе што пресуди исламски верозакон.
Од најистакнутијих особина лицемера је незадовољство Божјим законом, и давање предности пресуди тагута (лажном суду) над Божјим прописом.
Ови одломци подстичу на окретање од незналица и заблуделих, уз интензивно саветовање и упозоравање на казну од Узвишеног Бога.