اللغة
ذَٰلِكَ بِأَنَّهُمۡ شَآقُّواْ ٱللَّهَ وَرَسُولَهُۥۖ وَمَن يُشَآقِّ ٱللَّهَ فَإِنَّ ٱللَّهَ شَدِيدُ ٱلۡعِقَابِ 4
Све што им се десило јесте због тога што су се непријатељски односили према Богу и Његовом Посланику, кроз неверовање и кршење уговора. Онај ко се Богу супротставља, нека зна да Бог страшно кажњава и да ће га снаћи Његова казна.
مَا قَطَعۡتُم مِّن لِّينَةٍ أَوۡ تَرَكۡتُمُوهَا قَآئِمَةً عَلَىٰٓ أُصُولِهَا فَبِإِذۡنِ ٱللَّهِ وَلِيُخۡزِيَ ٱلۡفَٰسِقِينَ 5
То што сте, о верници, неке палме посекли да разљутите Божје непријатеље у бици Бену Надир или их, да усправно стоје, оставили, како би сте се користили њима - с Божјим допуштењем сте учинили, а не због тога да правите неред, како они мисле. То се десило да Бог понизи Јевреје који Му се нису покорили и који су уговор кршили, па су уместо испуњавања преузетих обавеза, пут изневере изабрали.
وَمَآ أَفَآءَ ٱللَّهُ عَلَىٰ رَسُولِهِۦ مِنۡهُمۡ فَمَآ أَوۡجَفۡتُمۡ عَلَيۡهِ مِنۡ خَيۡلٖ وَلَا رِكَابٖ وَلَٰكِنَّ ٱللَّهَ يُسَلِّطُ رُسُلَهُۥ عَلَىٰ مَن يَشَآءُۚ وَٱللَّهُ عَلَىٰ كُلِّ شَيۡءٖ قَدِيرٞ 6
Иметак, коње и камиле, које је Бог дао своме Посланику, а који је припадао племену Бену Надир нисте стекли борбом и на тежак начин. Бог Својим посланицима даје власт над оним над којим хоће, па је тако Посланику, нека је мир над њим и милост Божја, дао власт над јеврејским племеном Бену Надиром, па су њихове тврђаве освојене без борбе, а Бог све може и ништа Га спречити не може.
مَّآ أَفَآءَ ٱللَّهُ عَلَىٰ رَسُولِهِۦ مِنۡ أَهۡلِ ٱلۡقُرَىٰ فَلِلَّهِ وَلِلرَّسُولِ وَلِذِي ٱلۡقُرۡبَىٰ وَٱلۡيَتَٰمَىٰ وَٱلۡمَسَٰكِينِ وَٱبۡنِ ٱلسَّبِيلِ كَيۡ لَا يَكُونَ دُولَةَۢ بَيۡنَ ٱلۡأَغۡنِيَآءِ مِنكُمۡۚ وَمَآ ءَاتَىٰكُمُ ٱلرَّسُولُ فَخُذُوهُ وَمَا نَهَىٰكُمۡ عَنۡهُ فَٱنتَهُواْۚ وَٱتَّقُواْ ٱللَّهَۖ إِنَّ ٱللَّهَ شَدِيدُ ٱلۡعِقَابِ 7
Плен од становника села и градова који Бог Посланику Своме дарује без борбе припада Богу који одређује коме припада и Посланику као ономе ко га је освојио и у посед добио, и ближњима његовим из породице Бену Хашим и Бену Мутталиб, као накнада због тога што не узимају милостињу, и сирочади, и сиромашним, и путницима намерницима који су изгубили иметак - да не би прелазио само из руку у руке богаташа ваших; оно што вам Посланик да од плена који се узме из борбе, то прихватите, а оно што вам забрани - оставите, и бојте се Бога, чинећи оно што је наредио и остављајући оно што је забранио. Бог, заиста, жестоко кажњава, па се тога припазите.
لِلۡفُقَرَآءِ ٱلۡمُهَٰجِرِينَ ٱلَّذِينَ أُخۡرِجُواْ مِن دِيَٰرِهِمۡ وَأَمۡوَٰلِهِمۡ يَبۡتَغُونَ فَضۡلٗا مِّنَ ٱللَّهِ وَرِضۡوَٰنٗا وَيَنصُرُونَ ٱللَّهَ وَرَسُولَهُۥٓۚ أُوْلَٰٓئِكَ هُمُ ٱلصَّٰدِقُونَ 8
Део овог иметка даје се и сиромашним исељеницима из Медине који су се иселили на Божјем путу и који су под присилом оставили своје иметке и децу, надајући се Божјој опскрби на овоме свету и задовољству на Будућем, и који су поред тога помагали Бога и Посланика борећи се на Божјем путу. Они су истински и прави верници.
Након што је Бог споменуо исељенике из Меке у Медину и похвалио их, такође је похвалио и мештане Медине, казавши им:
وَٱلَّذِينَ تَبَوَّءُو ٱلدَّارَ وَٱلۡإِيمَٰنَ مِن قَبۡلِهِمۡ يُحِبُّونَ مَنۡ هَاجَرَ إِلَيۡهِمۡ وَلَا يَجِدُونَ فِي صُدُورِهِمۡ حَاجَةٗ مِّمَّآ أُوتُواْ وَيُؤۡثِرُونَ عَلَىٰٓ أَنفُسِهِمۡ وَلَوۡ كَانَ بِهِمۡ خَصَاصَةٞۚ وَمَن يُوقَ شُحَّ نَفۡسِهِۦ فَأُوْلَٰٓئِكَ هُمُ ٱلۡمُفۡلِحُونَ 9
Помагаче вере у Медини који су је населили пре досељеника из Меке и који су Ислам, воле оне који су им као досељеници пристигли из Меке. Они према њима не осећају злобу и завист, ако им се да нешто од иметка, а њима се не да. У овосветским добрима они су давали предност досељеницима, иако су сами били у потреби и сиромаштву. Онај кога Бог сачува од похлепе за иметком, па га он дели на Његовом путу, имаће успех, па ће постићи оно чему тежи, и сачуваће се онога од чега страхује.
Борба ради веће друштвене користи, не сматра се чињењем нереда по Земљи.
У лепоте Ислама убраја се и брига о онима којима је потребан иметак, па се плен узет без борбе даје њима, а не богатима који имају колико им треба.
Давање предности другима је велика врлина којој Ислам позива, а која се најлепше очитовала код становника Медине.